Срце јој играше од радости и задовољства. Она погледа Живану, погледа јој у очи мирно, к’о човек, кад свесно врши своју дужност, па рече.

— Кажи ти мени, мајко, и друге моје послове.

— Лепо, ћери!... Кад ти свекар устане, однећеш му обућу. Онда ћеш с њим изаћи на бунар да му полијеш — јер он се само на бунару умива — понећеш тамо чист пешкир да га убришеш. То ћеш исто учинити и брати (Нинку). Кад се врати у кућу, ти ћеш га очешљати.

— Добро, мајко.

— Онда ћеш му послужити ракију и то ладну, јер он не пије варену.

— ’Оћу, мајко.

— Онда ћеш изаћи те наранити пиљеж.

— Добро мајко.

— Па, ако он хтедне куда ићи — продужаваше Живана —- ти ћеш га испратити.

— ’Оћу, мајко.

— То ти је пос’о за јутра. Редовати нећеш — јер моја сна ни једна у првој години не редује — али ћеш помагати редари у свему и надгледати децу.... Мораш бити увек чиста и уредна, јер — наша је кућа украј пута — нама треба сваког дочекати па ко био — да био — разумеш?

— Разумем, мајко!

— Наша је кућа до данас била прва у селу — ја ’оћу, да и од данас буде!

— И биће, мајко!

— У вече ћеш свекра и брату и старије девере изути и ноге им опрати. То ти је пос’о.

— Све ћу радити, мајко!

— Још нешто, ћери!... Од кад сам ја овде, у нашој је кући мир и слога. Ја ’оћу да и од данас то буде. Нећу да чујем свађе, нити да ти, кад у поњаве лежеш, говориш Миладину ово или оно.... Све се мора претрпити....