„Господе Боже! Дај ми здравља и весела; дај живота моме баби, и нани, и тетки, и свима мојим!... Дај, Боже, здравља и тати (свекру) и мајци (свекрви) и свима укућанима, и дај ми, Боже, да ме пазе!... И, молим ти се, Господе, дај ми: да могу радити а да се никад не уморим, и дај ми лак сан да се могу одмах пробудити! И, дај ми, Господе, да сам увек весела и да се све смешим и певушим!... Молим ти се, Господе!... молим ти се, Господе!.... молим ти се, Господе!....

Прекрсти се још неколико пута дубоко клањајући.

Онда нали судове, диже их лако к’о да су празни и упути се у кућу.

Из авлије гледаше ватру на огњишту како весело пуцкара... Таман да корачи преко прага а Живана пред њу. Уранила старица да снају „поучи“.

— Добро јутро, мајко! -

— Бог ти помог’о, ћери! — рече Живана и насмеши се видећи пуне судове.

— Уранила си већ?

— Јесам, мајко.

— Е, нека, нека, жива била! — рече Живана.

Анђелија унесе судове у кућу. Живана уђе напред.

Осврте се старица по кући и виде, да је све у реду.

— Ти си добро уранила?

— Јесам, мајко.

— И ја ураних да ти ред покажем. Јеси ли стрљала обућу?

— Јесам, мајко.

— Успремљено је све! — рече Живана више за себе.

— Све, мајко!

— Ти већ знаш ред. Види се, да си у доброј кући била. Ради увек тако, па ћеш ми бити права.

— ’Оћу, мајко!