VII.

Зора заплавила. Месец беше на смирају; звезде се гасише; остајаху само крупније али и оне почеле да бледе; небо беше чисто без и једног облачића.... Мало по мало исток поче обузимати белина, снежна белина а испод белине указиваше се румен, румен јасна, лепша од образа невине девојке — божанска румен.... Са земље се полако дизаше бела провидна магла; петли учестали, сеница цвркуће; свиње циче а „бронзе“ — на воловима у „отави“ — звоне.... све друго спава...

А Анђелија уранила. Одложила ватру, успремила и почистила кућу, па узела судове да воде донесе....

Има осећаја, које човек не може да искаже. Души је тело тада малено и тесно, и она се диже небу да бога тражи.... Таки су осећаји овладали Анђелијом.... Она је гледала румену зору и плаво небо и слушала сетни и неједнали звук звонаца.... Осећала се лака к’о перо. Срце јој је живо било у грудма к’о да би хтело да излети....

Заватила воде па се пљускала по лицу, онда се убрисала својим пешкирићем па се молила Богу: