I.

Од како је гавран поцрнео, веће галаме није било у маленом селу Салашу, него што је било онога дана, кад је чича Илија Недељковић удав’о своју јединицу Анђелију. Слегло ти се ту света тма божја! Људи, жене, девојке, дечурлија — ври к’о у кошници.... Пријатељи са стране поседали по растовим клупама, пију ракију, и, уз ракију, причају чича Илији о његовом пријатељу Пантићу; како је то „ваљан“ и „сладак ”човек“, како су му задругари „мирни људи“ и како се „лепо живе“... Комшије послују око пецива. И они разговарају о Пантићу, и, — да је све онако, како кажу — потврђују крњавим бардаком.... Чича Илија трчаше на све стране. Он је и разговар’о с пријатељима, и надглед’о пос’о; завирив’о у кућу, где се јело готови, и у качару, где се пиће точи. Устурио тунос на пола главе те се лепо види, како му се, са седе косе, слева зној низ зборано чело и слепе очи.... Смиљана његова домаћица, само мири редаре. Ове се проклетнице опиле — па изгибоше;