Па и овако старој није јој се тешко сагнути ни укаљати. До душе сад је надгледала пос’о што јој снаје раде. Њих је она упућивала и учила свему добром. Код ње не беше „особине“, њена сна није могла казати: ово је моја квочка, моја ћурка, моја гуска; ни једна није смела поменути да се дели вуна и кудеља и ћетен — све то беше опште... Заједно је сређивано и метнуто на камару, па је с те камаре свака узимала, колико јој треба. Она се бринула да ни једној не буде криво, а од њеног се ока ништа није могло сакрити....

Чича Стевана је слушала и бринула се да му увек угоди. Његова жеља била је њојзи заповест. Она га је

— право да рекнем — волила.... И они су се, збиља волели!... А зар се старост не може волити?... Може, богме, те још како!... Младић воли бујно — старац нежно; младић воли тело — старац душу.... Младалачка се љубав топи у пољупцима — старачка у пажњи.... Младалачка је љубав основана у погледу — старачка у познавању!... И, кажем вам, не верујте никад младићу који каже: волим моју драгу — јер је познајем!.. Он је не познаје; он познаје само њено лице, њен осмејак, њене очи, њену косу — њену спољашност; —али верујте старцу — јер он познаје њену душу. Младић је познаје месец — два; али за старцем стоји низ година мучних и срећних, тужних и веселих и — он ју је глед’о и у добру и у злу.... Севапније вам је не зажалити младића, кад тужи за својом драгом — него се смејати старцу, кад тужи за својом старицом. Младост лако заборавља и младићу је тим скинута једна препрека да тражи другу љубав; али старац је више не тражи, а ту љубав заборавља тек онда „кад пукне будак више главе“... —

Нинко је био миран човек. Све што је он знао, то је мотика и секира; да га од куд пред суд изведеш, он би се уплашио к’о да му је смрт дошла. Његова је највећа радост била да обилази њиве; а говорно би највише