У таком живету дочек’о је прву радост: — оженио је Мојсила; дочек’о је другу: — оженио Саву; дочеко је највећу: — добио унука.... Сад је оженио и Миладина. Још да дочека да уда и мезимицу Миленију.... ал на то и не помишља...

Старост је на њега дошла као и зима: — с руку и ногу. И шта је старост у животу човечијем — ако није што и зима у добу годишњем.... Осетио је најпре немоћ у рукама и ногама, па онда у целом телу....

Да вам га само опишем!...

Али то није нужно.... Старац је — старац. Узмите колико их ’оћете — сви су налик један на другог.. У сваког је погурено тело, у сваког је зборано лице, у сваког су уздрхтале руке од рада и ноге од тумарања.... Тако је и чича Стеван...

Само да вам још кажем, да је им’о једну навику, које није мог’о да се отресе.... Кад устане од спавања нигде се није хтео умити него на бунару. То је чинио било лето — била зима, био здрав — био слабуњав....

Живана је била мудра и паметна, жена. Омалена, жољава, сува к’о шкрипац — али вредна к’о кртица. Немаш је шта видети — пека меса — али она је стекла са Стеваном и Нинком ово имање. С њима је она радила пољске радове и готовила ручак; гледала је кућу и гајила и чувала децу. Код толиког рада — она ни једно не опрљи и не онакази; чувала их је и од ватре, и од воде, и од кола, и од свега што би им могло наудити.

Њојзи не беше тешко уранити. Кад је чича Стеван сазив’о мобу да многе радове сради — њу је онда зора затицала са пуном вуруном печена леба за радине. Она је имала кад и да ради пољске радове, и да меси и да чисти, и да тка, и да реже и шије кошуље. Чича Стеван и деца ишла су јој увек чиста и одевена....