Глас о смрти његовој убио је старог Панту. Он издану на рукама Стевановим....

Спаде кућа на Стевана. Радио је сиромах и дан и ноћ; није знао шта је то уморити се, само да би колико — толико задовољио и разговорио ожалошћену матер своју.

Али она је венула к’о лист на дрвету. Њена боља долажаше од срца: она је живела међу живим а мислила о мртвим.... И кад се наврши година од Симине смрти — она нагна Стевана те се ожени — па на скоро, после његове женидбе, умре...

Стеван оста са Живаном и Нинком. Нинко је већ прираст’о па је помаг’о у раду; а Живана се никад није ни одмарала. Радили су од рана јутра до мркле вечери. Добра мачванска земља давала им је богату жетву. Мало по мало — и Стеван прошираваше своје имање... А кад господар Милош потуче Турке на Дубљу — и он дану душом....

Мир осигурава живот земљораднику. Кад је мир, на њега се срећа смеје.... Кућа Стеванова поче напредовати. Он ожени Нинка и доби још две вредне руке. Његова Живана рађаше му синове. Он гледаше у будућности свој пород и напредак дома свога — па му се милио сваки рад...

Његова се авлија пунила лепим зградицама. И он— градећи те зградице — намењиваше их деци својој. Његова стока беше гојна, његове њиве доношаху доста плода....

Све, што је почињ’о, испадало му је за руком, срећно. Он постајаше сваког дана богатији. Даваше богу божје а цару царево... Његово срце не дарну никаква жалост више: што је породио — то је подгајио. Он беше потпуно срећан... За то је ишао увек весео и насмејан; за то је пев’о по својим њивама и луговима и шалио се и издев’о имена деци својој....