— Зар мислиш да ћу седети скрштених руку? — упита Сима задевајући оружје за свој силај.

— А ја!

Сима слеже раменима.

— Ко ће мене стара ’ранити; ко ће мени очи заклопити?!... узвикну деда очајнички видећи да му и овај одлази.

— Ето Стевана! — рече он.

— А зар оца нећеш саранити макар?! — викну Мирјана видећи да ’оће да иде.

Он се врати натраг.

А пошто Петра саранише — Сима оде Зеки Буљубаши у Парашницу.

Са храбрости и јунаштва — Сима постаде Зеки десна рука. Никуд се овај див без Симе не мицаше. Њему се допадаше код Зеке, а Зеки се опет допадала највише његова досетљивост и кураж у највећим опасностима.

А кад везир Дерен-делија удари на Равње 1813 године, и кад војводе српске пребегоше у Срем — Зека са својих „педесет голаћа“ изађе из шанца и поче се тући с Турцима. С њим је био и Сима. Зека га погледа па рече:

— Да гинемо, Симо!

— До једног буљубаша!

— Да оставимо спомен!

— Спомен, којим ће се Срби поносити! — одговори Сима.

И они су се борили к’о дивови. Кад је нестало барута — Зека заповеди да кољу.... А кад се и ножеви отупише, кад од оружја оста само комађе, кад се Зека очајнички питаше: шта да ради — Сима се досети и пружи прст на садевене хватове дрва.... У један мах дигоше заостали „голаћи“ и њихов буљубаша цепке и јурнуше у Турке... Погибе јуначки Зека, изгибоше „голаћи“ па погибе и Сима....