Катић је имао један чудан обичај. Чим се Турци заћуте неколико дана — он одмах крене своје пандуре па прелази Дрину и напада Турке у Босни. Много је пута Петар осоколио у тим нападима и скоро никад се није без плена вратио.

Но једне ноћи они пређу Дрину, а Турци их дочекају у заседи, баш на самом изласку, и оборе ватру на њих. Катић са момцима одмах повата бусије; али, видећи да су Турци надмоћнији, викну:

—- Доста, јунаци! Дрште се за мога кулаша, он ће нас сви седамн’ест пренети преко Дрине! Ноћ је мрачна — Турци нам неће моћи ништа учинити!...

И нагазише на Дрину. Турци нису смели из својих заседа, јер су се бојали преваре, него пуцаху у мрак.

Зрна су звиждала око Катића и његових момака, али ни једно не погоди. Већ су били на другом крају и Петар, приметивши да коњ гази, пусти се и пође обали..

Пуче потоња пушка и — на несрећу — погоди Петра баш у потиљак.... Он се само простре не пустивши ни гласа. Суреп смотри, притрча и изнесе га на обалу...

Катић заповеди да га понесу. Он је из свег срца жално оваког јунака....

Донеше га кући.... Чича Панта паде по њему и закука. Љубио му је косу, лице, очи и уста. Нариц’о је тако тужно, да не би ока које не оплака. Мирјана — жена његова — ништи к’о гуја у процепу; Стеван и Нинко плачу и бусају се у груди, а Сима не беше код куће.

За мало ето и њега. Кад види шта је, он се само ухвати за очи. Ови заћуташе.... Он диже руке с очију, скиде капу, приђе посрћући мртвом телу очевом,прекрсти се и целива га.... Онда му се маши паса и повади оружје....

— Шта ћеш с тим '? — упита га деда кроз плач.