старојко, Живана, Анђелија са девером и још неколико сватова изађоше пред-а—њ...

Попише још по неку па заседоше за совру.

Поједоше чорбу и кување па онда почеше износити „част“. Сваки од сватова што је донео изнесе на трпезу. Зовнуше Дражу да част прикаже.

— Зар баш ја'? — упита Дража.

— Ти, Дражо, ти! — викнуше сватови.

— Зар нема никог паметнијег?— упита Дража опет.

— Има — рече Марко — ал за друге ствари; за ове си ти најпаметнији.

На реду је да се прво прикаже кумовска част. Кум изнесе печено прасе, гибаницу и још неких колача па даде Дражи, који је био стао трпези с бока. Дража подиже све у вис и рече:

— Браћо и сватови! Наш честити кум и брат донео је, на овај срећан дан, нашем домаћину печено прасе, гојно и лепо, и још неке зајире... ’Вала куме и брате! Част чинио — част дочек’о! Срећан био куд одио!... Нека ти милостиви бог наспори и у дому и у пољу. Твоји волови букали — твоји душмани укали! Бог нека ти да у дому мушко, у тору женско, у бусу бусато, у класу класато, у дну модро а у вр’у родно. Са пријатељима пио — с пријама се грлио и љубио; а ко ти манис’о мануо врећом пред твојом кућом — ти њему брашна у зајам — а он теби и жену и децу у најам.... Куме и брате!... теби на глас — домаћину и нама на част: амин сватови!...

— Амин, да бог да!.., викнуше сватови.

Дража метну кумовску „част“ на совру па узе старосватску.... И старосватску и деверску приказа овако исто, без задиркивања. Кад приказа све три онда узе „част“ Маринка Мандића; подиже је изнад себе и викну:

— Браћо и сватови!... Наш честити брат и сват Маринко Мандић, богат човек, богату и част донео, дебела