— онда је лепо бити и жена.... А бити жена у оваком дому — боље је него некака девојка!... Баш си луда!...

— Немојте да је грдите — рече Живана, њена свекрва. — Зар сте ви друкчије радиле? Ето, баш ти Ђурђија, ти си плакала к’о мало дете кад су ти конђу метали; то ја знам, јер сам видела па све сте плакале; и ја сам плакала... Није лако раскинути са животом на који смо навикли! Помислите како је вама било онда — па не дирајте њу данас!.. Не бој се, рано моја! — окрете се она Анђелији... Усуд нам је тако усудио!... Ал, пошто знам како ти је, нећу те двојити од моје Миленије... Не бој се дакле!...

То беше мелем за Анђелино срце; она је погледа благодарним погледом па је онда пољуби у руку.

— Дајте мени чешаљ, ја ћу да је очешљам. Седи, рано! — рече Живана.

Анђелија седе на малу столичицу. Живана узе чешљеве, расплете јој дугу врану косу и очешља ’је. Онда намести конђу и придену иглама, повеза је марамом па је погледа погледом пуним милоште и рече:

— Ћери моја, — не буд урока — ти си лепа к’о уписана!...

— Јесте вала! — рекоше жене дивећи јој се.

Живана извади из једне мараме „прекоглавље“ или („шљоке“), а то је пет — до шест ниски самог цванцика. Те ниске су понизане на платну и преклапају једна другу. Она јој метну преко главе и притврди. С леве и десне стране намести по једну „уковицу“ у којима беше по талир и две „крстатке“ (сребрн новац од 6 гроша), а на чело опет „уковицу“ са три дуката.

Анђелија устаде. Живана јој привеза ђердан од талира и цванцика који јој допираше до појаса; врх ђердана дођоше њене ниске дуката.

Тако окићену изведе је девер међ сватове Она беше дивна. Блесак сребра не даваше у њу гледати...