— Како? — упиташе сватови — зар ниси, макар, синоћ јео?

— Јок!

— Зашто?

— Зато што сам се опио!.... Има петн’ест година како се опијем ракијом још уз чорбу, па шта даље буде — ја не знам!...

Сватови се опет засмејаше; чак се и озбиљна Анђелија насмеји.

— Е, ево ти сад па се наједи, нек ти буде опет доста за петн’ест година, јер — ако је тако — мучно ћеш сутра знати за печење! — рече Мирко и метну плећку пред-а-њ.

После ручка старији поседаше у ’ладове, па, пијући, гледаху како младеж игра — — — — — — — — —

Сутра дан старине се нешто успавале; а кад устадоше они се само ватају за ноге и уздишу. Многи од сватова отишли кућама да „част“ спреме и донесу.

Анђелија беше у вајату. Са њом беше свекрва и још неколико жена које су дошле да је убраде.

Свакој је вођевини најтужнији овај дан — па и Анђелији. Ма да је била умирена — што се укућана тиче — опет није могла да се не заплаче кад је конђу угледала, ту несрећну конђу, која јој одузима све што јој је најмилије, а то је: девојаштво и слобода. Тужне јој се мисли врзоше по памети; она се прашташе са својим девовањем:

„Збогом, моја радости, збогом, моје царовање!...“

А жене, бајаги, да је утеше — па је још више ражалише:

— Шта ти је лудо једна? Па ти си знала, да — док се удаш — мораш бити убрађена. Баш си луда!... А шта нама вали? Ништа, бога ми!... Оно, истина, боље је бити девојка; али кад се не може до века девовати