— Е, така вам нарав! рече Дража.

Сватови се засмејаше.

— Богме ви сте паметни! — рече Марко.

— А зар има што паметније и досетљивије од жене? — упита Дража.

— Има човек — рече неколико њих.

— Каки човек, јадна му кеба!.. Ено запитај Милинка Бојичића из Засавице па ће ти казати... Само, шта он прича!... Навадиле се у њега жене на ракију — на к’о смукови. Погибе лепо човек с њима!... Шта није радио: и забрањиво и грдио и туко и срамотио пред људима — ајак, не помаже ништа!.. Једног дана он ти лепо сакрио натегу па отиш’о у село. Кад се врати око подне, завири нешто у долап и — нађе више од по лонца ракије. Стаде избичкавати и дознаде да су од зове, која је била уз кућу, начиниле натегу па вадиле. Он посече зову и однесе у њиву, бајаги, да загради нешто мислећи: сад вала, немају чим!... Али не лези ђаволе! Једног дана нађе он њих све у качари. Оне удесиле процеп од дрвета, у процеп уметнуле повесмо па спуштају на врањ. Повесмо упије ракију и оне га извуку и цеде у топрак... Кад је то видео Милинко, он се само прекрсти па оде те нађе славину и удари у буре. „Ево вам па пијте до миле воље“.. рече он на послетку. За то вам велим: нема створа паметнијег и досетљивијег од жене и лисице...

Сватови се заценуше од смеја....

Изнеше печење.

— Шта је то? — упита Дража.

— Печење, зар не видиш? рече му Марко.

— Дај, Маркићу, славе ти, да и ја један пут једем печења; нисам га јео има петн’ест година....

— Што вараш? — упита Марко.

— Нисам среће ми!...