„Е није него још нешто!“ — помисли она љутито.

— А?

— Ја!

Попа им узе свеће из руку и даде куму и старом свату, који стадоше по зади, за тим састави им руке па покри пешкиром што стајаше на столу. Онда чита нешто, чита, узе један венац па метну Миладину, а други Анђелији на главу, запоји их вином и рече им да иду за њим. Обведе их трипут око стола певајући, па им онда скиде венце, диже пешкир, раздреши руке и пружи им десницу те пољубише... Онда изљубише обоје у руку: кума, старојка, чича Стевана и друге старије људе. Попа прими дукат, рече: „нек су срећни и од бога благословени!“ и венчање беше свршено.

Пиштољ Марков то одмах огласи.

Још мало поседеше код цркве — док старији са попама попише по неку и док млађи по једну — две одиграше — па се кренуше кући...

Код куће их дочека пуна авлија света. Анђелија изљуби све: кога у руку, кога у оба образа — па оде да испрати кума који — по обичају — после венчања иде својој кући и тек сутра дан на „част“ долази.

Пошто кума испратише, заседоше сватови за готову совру да ручају. Анђелија је дворила старог свата.... Свекра и свекрву љубила је сваки час у руку, јер — обичај је; — да свекра и свекрву, колико год пута сретне, у руку пољуби — разуме се, пошто се најпре поклони.

Сватови се шале и задиркују један другог. Марко дира Дражу, који се од јутра опет напио.

— О, Дражо!

— Ој, Маркићу!

— Где ти тако „окисну?“

— Овде, код редара.

— По богу брате, а ми се подависмо прашином!