Свирачи засвираше, пушке запуцаше, момчад запеваше, коњи заврзаше... све се то крете весело и поносито цркви.

Анђелија опет стајаше између кума и девера. Сад беше много мирнија. Не мишљаше више о томе: каки је народ у кући и да ли ће моћи умостити — с те стране она беше мирна од како је јутрос с Миленијом разговарала. Она је мислила о оном што јој је тетка говорила; старала се да ништа не заборави. Пре поласка раздрешила је све чворове и завеске на себи; Марта јој је причала: да је свекрва наредила њему да јој не стеже руке на венчању. Сад је имала само да каже неколико речи кад пређе преко ћуприје. И она је те речи брижљиво у себи понављала.

Наиђоше на ћуприју на Батру. Чим кола пређоше опа прошапута:

„Пређох воду не угазих — родих дете не осетих!“..

— Ово је опет наше село — рече јој кум.

— А како се зове ово што сад пређосмо,

— Совљак.

„А, у Совљак је удата Крсманија Игњатова; бар ћу имати другарицу на близу“ — помисли она.

Дођоше на савијутак. Она угледа цркву: „Ала им је лепа црква!“ — помисли. „А ово до цркве мора да је чкола.... и она је доста добра.... Па, бога ми, има и лепих кућа овуд око цркве“...

Кола ујездише у црквену порту; она сиђе. Девер је одведе пред цркву, пред којом беше још неколико вођевина.... Чича Стеван оде са кумом и старојком под ладник поповима; за њим зет Марко носаше лебац, месо и чутуру вина о рамену... Свирачи засвираше — младеж заигра. Сватови, који су пре стигли ватаху се такође; нема ту: — ово су сватови овога а оно онога... сви играју заједно. По неки пуцањ тек одјекне.. Момци меркају