V.

Око ручанице сватови оседлаше и запрегоше коње. Све се то устумарало: неко тражи узду, неко канџију, неко јастук.. коме шта вали.. Чича Стеван наређује где ће да се постави совра; зет отиш’о тамо где се печење пече, па са врућег јагњета сече плећку за попа... Спремају се на венчање.

— Па којим путем велиш да идемо сад? — упита старојко чича Стевана.

— На Ђурића кућу, а вратићемо се друмом.

— Е лепо.

Сватови никад не иду једним путем у цркву и натраг, него једним путем иду иа венчање а другим се враћају. То је за то, да ко не би бацио чини какве на пут — к’о што има душмана — те омразио младенце.

Старојко заповеди да се седа у кола; сватови послушаше. Са старим сватом седе младожења Миладин, а са кумом Анђелија. Ред, којим су сватови ишли, био је к’о и јуче: напред барјактар и зет са барјацима; за њима коњаници, за коњаницима стари сват, па кум, па сватови на колима и на послетку домаћин.

— Трке нећу!... викну старојко. — Ко се буде утркивао добиће двадесет и пет!.. Сад крећи!...