— Зар ти пада на памет? — упита чича Стеван.

— Море, како не пада! Нисам се изигр’о ’нако ни кад сам мога Милована женио!

Свануло. На пољу се дигла ларма!

— Зете, камо ракија?

— Нисам ја мејанџија! — виче Марко.

— Ево Драже. Разболео се!

— Шта је Дражо? — пита га Марко.

— Море, мани:

— Да ниси болестан?

— Ја шта сам!

— Чиме да те лечим, по богу брате?

— Клин се клином изгони; од чега болест од тога и лек! — одговори Дража.

Сватови се насмејаше.

— Пунице, дај ракије! Имам овде пуно болесника! — рече Марко Марти која изађе из куће.

— Сад ћу баш!

— Чујеш ли: — биће свашта!

— Марим ја! — рече Марта.

— Е сад ћеш упамтити ко је зет! — рече Марко па потрча за њом. Она побеже.

— Ја зла зета, мој брате! — рече стари сват.

— Ко ватра! — додаде чича Стеван. — Синоћ начинио читав пачариз.

— И ти ћеш довече платити!

— А морам.... Није лако сина оженити; ваља да и ја сватове насмејем....

Пошто попише ону чутурицу ракије и они изађоше напоље. Сватови поседали па пију ко варену ко ладну ракију. Дирају Дражу, а он им одговара онако од рамена. Свима им каже да су синоћ биле горе будале него он. „Само је Маркић паметан човек!“ — вели он.

— А зашто баш он да је најпаметнији између свију? — питају га сватови.