— Не бој се!... Неће ти јетрвица ништа. Је ли, јетрвице?

— Што је дираш толико? — упита Анђелија.

— Бога ми, снајчице!...

— Волиш га! пресече је Марта.

— Е па волим, шта ћеш ми!

— Тако кажи!.. Е сад је готово.. Бадава, што јес’ јес’ : — баш си лепа, јетрвице!

— Лепша је од тебе! рече Миленија.

— Па и млађа је, треба да буде лепша — рече Марта.

— Ја њу сад боље волим него тебе! — рече Миленија.

— И треба да је волиш! Она је сад нова — треба да је волимо сви! И ја је волим... А ти, дилберче моје. ти по мало вараш да мене не волиш.

— Немој тако више; може чути наја...

— Не бој се!...

И измирише се....

Народ поче устајати. Анђелија оде са Миленијом, да полије свекру, куму и старом свату.

Клањајући ко и синоћ уђе она у собу даде им обућу па се врати за воду. Опет клањајући уђе, поли им и обриса их. Онда јој дадоше чешљеве те их очешља. Они се онда помолише богу. Она изађе и врати се са чутурицом у којој беше ракија. Поклони се пред свекром, пољуби га у руку и даде му чутуру. Онда им стаде иза леђа дворити.

— Ала у мене бује табани! — рече кум.

— Море — није, море, него, куме—мене боле ноге! — рече чича Стеван.

— Ала се — изиграсмо: да бог помаже! Нека их, нека боле до довече, а довече ћемо опет! — рече старојко.