Анђелија баци псу лебац а он га узе и оде за кућу. Она се врати унутра.

— Овде ми се допада! — рече она.

Па онда узе метлу и почисти кућу. Поможе Миленији те успремише. У тај пар Марта уђе.

— Добро јутро!

— Бог помого!

— Ви устале већ!

— Ја!

— А ја ишла да те пробудим!... Доцкан сам и легла. Несрећни зет не даде ми мира сву ноћ! Сву ноћ је витло мене и Стану! Једва се смири пред зору.

— Баш је ђаво! — рече Миленија — Помлати све ћурке и кокоши, па онда докопи Дражу онако пијана — па с њим у коло. Дража тетура тамо и овамо — а ми да помремо од смеја...

— Јеси ли ти могла заспати? — упита Марта Анђелију.

— Јесам.

— Јеси ли ишла на воду?

— Јесам.

— Како ти изгледа, мо’ш ли се навићи?

— Могу — одговори Анђелија.

— Не брини се ти ништа! Све ћу ја теби показати.... Дај-де да ти наместим тај венац, не стоји ти добро... Седи.

Анђелија седе на столичицу, а Марта јој поче намештати венац; Миленија јој помагаше.

— Учи се, дилберка, и теби ће требати скоро — рече Марта.

— Баш си ти, снајчице!... рече Миленија поруменивши.

— Шта сам ја?... 'Ђаво је л?... Откуда ја да видим синоћ, па још у мраку, како моја дилберка ашикује са Миланом чича Маринковим.

Миленија јој запушаваше руком уста и погледаше је прекорно показујући Анђелију.