Она само ’оће да се ради. Кад ти што заповеди да урадиш — нек је поуздано.... и онда си јој права.... Чича Нини само поли из јутра, додај му његову чутуру — он се напије два-три пута па оде у њиве. До мрака никако и не долази!... Очију ми, снајчице, у нашој кући није тешко умостити!...

— Ако је за рад и услугу не бојим се, вала, ни једне; само кад су сви тако добри!....

Ко, зар наши?... Видићеш, вала, је ли истина!.. А Марта ће ти све онако показати! И Стана ће те поучити. А ја ћу, моја лепа снајчице, ја ћу ти у свему помагати; па ћу онда устати и око наје и око стрине.... та мораће те заволети!...

Анђелија је пољуби.

— Моја слатка голубице!.. Баш ти ’вала!.. Не бери за мене бригу, кад је тако.

Пуна срца неке радости корачи и стаде на праг, па са њега погледа у авлију.... Све јој се милило. И ове зградице и ова родом окићена дрва, па јој чак омили и белов што је лежао пред кућом. Она се окрете Миленији.

— О, голубице!

— Чујем, снајчице!

— Дај ми парче леба!

— Што ће ти?

— ’Оћу да дам белову.

Белов се диже, поче вртети репом и умиљавати се око Анђелије. Миленија пружи комад леба Анђелији и угледа како се белов умиљава, па рече:

— Сад видим, снајчице, да волиш нашу кућу!

— По чему?

— Неће се пас умиљавати око непријатеља, тако вели наја.