— А ја ћу „голубицом“ — рече Анђелија.

— То је баш лепо!... Ја ћу бити твоја „голубица“ а ти моја снајчица!... И’онда знаш шта још?

— Шта?

—- Тата синоћ вели, да му је баш по вољи што те је добио. Ја, тако, служим, а он вели куму: „Шта ћеш брате? Ако ’оћеш што добро — ти тражи од вамилије; од вамилије се данас и псето тражи“!.. А и кум вели да је добро наш’о.... Па да видиш бату!... Ја га само дирам и Марта га дира — а он се смеши и вели: „бог ми је дао!...“ А ја га питам, да ли те воли, а он мени вели: „А што ти питаш?“.. а ја велим да ’оћу, да знам. Он се онда поче смејати па вели: „казаћу ти сутра“!... па онда скочи и побеже на поље. А Марта вели: „не сме само Златан пред-а-мном да каже, а добро знам воли је к’о очи“!... Видиш, снајчице — сви те волимо!...

— И ја вас! — рече Анђелија.

— Е то је баш добро! Ајдемо! — рече Миленија и узе судове те понесе.

Анђелија пође за њом. Прса јој се надимаху од неке милине, па — да јој се може — она би викнула и казала целом свету како је радосна.... Јуче је стезала срце од жалости — а данас га стеже од радости!... И уђе за Миленијом у кућу.

Миленија остави судове у долап па онда поче ложити ватру.

— О, голубице!

— Чујем, снајчице!

— Кажи ти мени лепо, какви је ред у вашој кући.

— К’о и у свакој кући, — рече Миленија.

— А како да радим па да се додворим тати и наји? — упита Анђелија.

— О, за то не бери бригу! Тата је врло благ; само се шали... Знаш како мене зове?... шепртљом... Он свима издене име — то му је душа.... Наја је већ друкчија.