Заватише воде па полише једна другој. Анђелија извади иза појаса свој пешкирић те се обрисаше, па се онда заједно помолише богу.

— Сад да наспемо судове — рече Миленија.

Анђелија довати кову.

— Немој ти, снајка!

— Што?

— Полићеш се. Дај мени!

— Умем се ја чувати — рече Анђелија и поче спуштати кову у бунар.

Миленија је погледа па рече:

— О, снајчице.

— Чујем!

— Ајде да се пазимо!

— Зар ти мене волиш? — упита Анђелија.

— ’Волико! — рече она и рашири руке колико год може.

Анђелија се насмеја.

— Е, добро, да се пазимо!

Миленија је загрли.

— А знаш ли ти да си лепа?

— Е? — упита Анђелија.

— К’о вила... П’онда наја вели....

Анђелији заигра срце.

— Шта вели? — пресече је.

— Вели — настави Миленија — да ћеш бити добра и ваљана. А наја се никад не вара! Она зна по теби!.. Вели: није оно џаба гајио пријатељ Илија; познајем ја кад корачи колико вреди!.. А снајка Марта једнако те ’вали и вели да твога рада нема на близу... Је ли снајчице; ’оћеш ли и мене изучити раду?...

— ’Оћу, заовице!

— Знаш како ћеш ме звати?

— „Дилберком“ — рече Анђелија.

— Марта ме зове ”дилберком.“