Па јој онда сену кроз главу друга мисао:

„Боже а ја за моје и заборавила! Шта ли сад раде моји код куће?... Они сигурно спавају... Јок, не спавају!... Нана седи сад у поњавама па мисли: и’ како је мени овамо. Сад она вели: ”моја Анђа никако не спава, она једнако плаче“. Еј, моја нано! знам, како ти је!... Ја, боже, боже, све ти је то она знала! Знала је она, да ће овако са мном бити, па ме је све лепо учила: „Немој ти мени овако или онако — ради овако; отићи ћеш ти у своју кућу, па ја нећу да ти кажу, да те је лудак родио!...“

— Снајка! — пресече је у мисли глас с поља.

Она скочи.

— Чујем!

— Зар си будна?

— Ја!

— Отвори!

Она отвори врата и на прагу се указа весео лик њене заове Миленије.

— Гле!... ти се обукла већ!

— Ја!... рече Анђелија и приђе те је пољуби.

— А ја мислила да те пробудим; тешто баш!... Оћеш ли са мном на бунар.

— ’Оћу.

— Е ајдемо!

И обе изађоше из вајата.

Небо се цакли од ведрине к’о плаво око девојачко; по њему „плови“ месец и трепере звезде; неки ладан ветрић попирује те шушти пожутело лишће; по нека кокошка залепрша се на седалу па се онда гњезди; петли кукуречу, а тамо под исток пукла белина: — зора....

Узеше видрице и одоше на бунар. Анђелија по мало дрхташе од јутрење ладноће.