IV

Срце јој лагано бијаше у грудма а по памети јој се врзоше свакојаке мисли. Она, онако у мраку, намести венац и превез на главу (после ће „догонити“), обу обућу и седе на кревет... На пољу беше тишина; — све поспало. Ни пас да регне, ни пет’о да кукурекне. Она мишљаше о сну; све јој се урезало углаву; ни једне речце није заборавила.

„Шта ли ће да значи?... Не допада ми се што сам онако била весела и што сам се смејала и певала. Па после и тетка... што да ме онако гледа; никако није тренула!.. Како ’но ми оно рече?... „У деци, у деци нећеш бити срећна“ !.. Море нек ја онако будем срећна; нек они мене пазе и воле — шта ја друго тражим!... Чула сам од старих жена где веле: да бог човеку у сну предскаже све, а нарочито кад у којој кући први пут ноћи. Да се није мени предсказало?... Може бити!.. Па после, казивале су ми и то: да кад ти се јаве на сну човек или жена па ти кажу: биће ти овако или онако — и збуде ти се.... Само да се нисам онако смејала и певала!... А онако, вала, рекла бих, да није ништа рђаво....“