свињца и циче око ње... А она к’о узела цвеће па се закитила, па се смеје од милоте и певуши од радости... Свекар јој виче; „Тако, ћери, срећна била!“.. Сунце греје — а њој није никако врућина; само трчи и ради. Свекрва је благосиља, јетрве се шале с њом а заовица је само милује....
На једаред, к’о чује она кола. Истрчи на капију, погледа: — а оно њен бабо, нана и тетка. „Што ли ће, боже, они сад?... А!.. дошли у походе!“... И она трчи те им отвора капију па их љуби у руку; укућани истрчали сви, па — да могу од радости — у недра би их метнули... Они поседали тако, па питају за њу. А, к’о свекар јој вели: „вала пријатељу Илија, ако је ко коме шта са алалом дао — ти си мени ово дете! Бог нека ти плати! И нека нам је, брате, жива и здрава!“ .... Баби к’о мило, боже, мило, а наја само плаче. Тетка ћути и гледа је. На послетку проговори: „послушала си ме?“ — „Јесам, тетка!“ — „Само да ти је бог још у једном среће дао! — А у чему тетка? — У деци, у деци нећеш срећна бити!...
Они се веселе и смеју и шале, а она к’о опет трчи и ради. Док неко је викну; она погледа; — кад, а он стоји за вајатом и маше на њу руком. Она му приђе а он рече:
— „Вала, дијете, — то ми је право!.. Немој ти мене гледати... јок!... гледај само нек си њему права и добра — па ја до неба!... За ме је лако.... и шта ту мени треба?... само нек имам да променим рубину — па ја одох плугу!“....
Девер се узе нешто окретати, па је муну лактом и пробуди је. Погледа између брвана на вајатићу и учини јој се да је зора. Она уста и прекрсти се...
