Са девером, Мартом и Миленијом (заовом) уђе она у мали вајатић. Марта и Миленија помогоше јој те скиде венац и превез. Миленија јој рече при поласку:

— Сутра ћу те пробудити.

— Добро — рече она.

— Лаку ноћ!

—- Лаку ноћ!

И Марта са Миленијом оде из вајатића.

Анђелија леже с девером у кревет и загрли га. На скоро овај заспа.

Свећа гораше на сандучићу који стајаше уз кревет и Анђелија проматраше вајатић... Ено и кревет и таванчић и мотке и шаренице... Све исто к’о што беше и код њене куће... И авлија јој се учинила обична па и народ добар. Свекар јој благ старац, свекрва иста тетка, заовица блага и умиљата, девери добри људи.

„Што сам се ја поплашила? питаше се она. — Баш сам права луда! Ено их играју и веселе се а то је све што су радосни... сигурно је за то!.. А још кад се разманем па почне радити — шта ће онда рећи?.. Онда ће ме морати волити!.. Право вели бабо: све су то добри и поштени људи!“...

Дуго је гледала у свећу, која је — ко и свака лојана свећа — само тињала и пуцкарала. Она осети да јој се трепавице склапају — придиже се, пирну у свећу, окрете се деверу, загрли га и — заспа...

На пољу ларма. Старци играју и подвикују; зет Марко витла кокоши и ћурке, које је са седала расплашио; младићи пале из пушака а Дража се промукло дере: „има, има!“...

Анђелија сањаше:

К’о убрађена већ па трчи те ради. Како се појави из куће, пиљеж јој трчи и скаче на рамена; она оде кравама: — оне јој трче и умиљавају се а она им даје кукуруза. Пође даље, уђе у воће: — свиње јуре отуд из