Свирачи заствираше — коло заигра. Најпре се ваташе само момци; мало по мало прошара се коло и женскињем.... Старци гледе па се смеше.... мало вино; мало „јуначко срце“ — дигоше се и они.

— ’Оћемо ли, Машо?

— Шта?

— Мало старински....

— Да играмо зар?

— Ја!

— Батали!

— Што?

— Болеће ноге!

— ’Оће ја!.. ајде!

— Шта му драго; ајде!...

— Чујеш, Васо!

— Чујем, мулим ти, газда Маринко — викну циганин.

— Деде једну ”Мачванку“.

— 'Оћемо сад!

И засвираше „Мачванку“. Старине се по’ваташе све један до другог; чича Стеван води коло. Измеђа стараца по’ватала се младеж.

— Развуци! — виче чича Стеван

— Колај! — виче Маринко Мандић.

— Колај док угрејемо ноге! — виче Максим Синђић.

— Овамо, баба! — виче опет чича Стеван своју домаћицу Живану.

Колом се разлегаше смеј.

— Места! — викну Маринко.

Свирачи засвираше „места.“... Затреперише старине к’о лист на јасици; реко би човек не играју него — лебде.

И тако до по ноћи.... —

Још с вечера опремио је чича Стеван Анђелију са девером да спава. Она га је — разуме се — послушала.