кући је дочека свекрва, узе лебове и со, пољуби се с њом а Анђелија њу још и у руку. Свекрва јој привеза на нисци — неколико великих дуката око врата; па је онда узе за руку и приведе огњишту.

Анђелија се сети, шта јој је тетка при поласку, шапћући, казала — узе угарак, погледа на баџу — да би увек будна била — и поче „кресати“ ватру:

— Оволико среће и здравља! — шапуташе она. — Оволико напретка дому у који дођох! Како ова варница ’итра била — тако и ја лаконога била! Како ова варница светла била — тако и ја светлила радом и угодбом, образом и поштењем!...

И онда сложи угарке да би се браћа у дому слагала.

— Жива била, ћери! — рече јој свекрва.

Па је узе за руку и поведе у „гостинску“ собу; са њима иђаше и девер. У соби већ засели: кум, стари сват, чича Стеван и још неколико стараца.

Још од врата поче се Анђелија клањати. Заустави се пред свекром и опет му се поклони па га онда пољуби у руку. Тако пред сваким. Онда им прође иза леђа и поче дворити... —

Ноћ се спусти на земљу. Са неба сјајаше пун месец; звезде оретко светлуцају; светњаци се успролетали тамо-амо... Сватови сели те вечерају; жене се устумарале око совре, договарају се међу собом и грде са зетом Марком који једнако кавге тражи...

После вечере беше живље. Младеж се искупи око свирача; старији, разгрејани пићем, почеше живље беседити; Марко прикупио неколицину њих око себе па се договара, како ће — тамо око по ноћи — скидати ћурке и кокоши са седала; некима опет сметаше шљива што је пред кућом, па се договарају како ће је извалити; у дну авлије дере се Драгојло Чолин код пуне видрице; „Има, има!..“ Око њега се прикупља младеж и пије великим кутлом....