Она спусти превез на очи па се замисли:

„А како ли ће ми бити тамо где идем? ’Оће ли ми бити место налик на моје рођено? А кућани, каки ли ће ми бити они?... Да ли ћу им се моћи додворити, да ли ћу им моћи умостити?... Чини ми се да је свекар благ а јетрвица умиљата... Кака ли ће бити свекрва и друге јетрве?.. ’Оће ли бити то народ к’о и у мојој кући?.. да неће јорданити?...

Онда се поче сама куражити:

„А што да јордане, што да се поносе?.. И то је тамо народ, и они имају срца!.. Зар они немају своје у туђини?.. Право вели тетка, треба се њима умилити... Па и моја јетрва је из другог села, па ево је, вала богу, весела к’о грлица!.. Све су то људи; не би, ваљда, мене бабо дао у душмане; он њих добро познаје?...

— Ево нас већ! — рече девер.

Она подиже превез... Неколико коњаника поче се утркивати. Зет Марко измаче испред свију и оде на „Муштулук“.

За мало па се указа и село. Куће ушорене; око кућа засађена воћа. Анђелија гледаше: све беше к’о и у њеном селу.... Хвала богу!.. а она је мислила друкчије... Сад јој чисто ла’нуло на срцу...

Таман они на савијутак, а Марко пред њих. Он пребацио кошуљу што је, к’о муштулугџија, добио — преко рамена, па у једној руци држи ћевап а у другој руци чутуру. Сватови стадоше. Неки узеше по режањ од ћевапа и — чутура пође од руке до руке. Пошто се по једном обредише — пођоше...

Народ изаш’о па улицу да види сватове. Коњаници разиграли своје малене али оштре коње: коњи у колима подигли главе окићене убрусима: сватови се успрсили да би изгледали дичнији а пуцањ за пуцањем само грми..

Ујездише у авлију. Младожења скочи с кола а један од ашчија додаде му кокошку живу. Он извади нож