Кола изиђоше из села... Али њој је опет све познато: ови потеси, травњаци и лугови... Свуд је она ишла. Ето њене ливаде! Под оним кленом једаред се са Иком ваљала по трави; галицале су се, смејале и скакале. Па се онда — са стидом — сети како их је затекао чича Ђурађ и повикао: „Шта радите ви, цуре?“... а оне су само цикнуле па побегле.... Па ево и гробља!.. Ту су њих три, ове године, брале, „Ивањско цвеће“ и плеле венце. Први венац који су оплеле мутнула Ика Станији на главу па јој вели: „Ала, Стајо.. ал ти лепо стоји венац!“ — „Славе ти, велиш?“ — „Још ће ти и боље стајати кад са Пером пред олтар станеш!...“ А Станија румени и смеје се.... У тај пар Пера Иванов међу њих. „А ту сте!“ — вели он. Оне побегоше, али он се нададе за њима, стиже Станију, увати је за руку па јој нешто говори; а Станија се зајаприла па се смеје и бије га руком по прсима.... „Како ли је то лепо кад се пазе овако!.... Да ми је и мени да се с ким пазим! мислила је онда она....

Кола јурише све дање. Ево и њеног травњака! Ту је она лане са мајком овце „јагњила“. Ено и колебе!.. Па како је малу јагњад носила у колебу да разгреје. Па, кад је са свим ославило пролеће, како их је гледала где скачу једно преко другог и играју се... Ту је и трешњево воће! Како је пре — кад је била мања — гулила кору са маторих трешања и правила „лиле,“ и како — кад у очи Петрова-дне попале лиле — њена најдуже и најбоље гори....

Кола одмицаху све дање.. Насташе непозната места... Анђелија уздахну... И имала је за чим!...

И ово су њиве, и ову су ливаде, и ову су пашњаци, и ово су лугови — али не познати. Њена нога није овуд никад корачила... Па опет, све то беше доста налик на њезин „сент“.