III.

Дан беше леп. Небо чисто к’о огледало, само му плаветнило дошло нешто блеђе од сунчева сјаја.... Сунце греје, ветрић пирка, а по плавом зраку лети она јесења паучина („бабињаци“) те се вата сватовима по руву и лицу; ласте пролећу тамо и амо те ватају мушице; по јендецима плове гуске и патке, па како сватови наиђу — оне прну и беже у авлију; људи и жене стоје на капијама и гледе за кићеним сватовима, а сватови накићени с поља а „обучени изнутра,“ нагињу чутурама, певају и грме из пиштоља.

Анђелија стајаше између кума и девера па их обојицу загрлила. Подигла је превез те гледала на све стране. Она се поздрављаше са оним великим растовим крстом што стојаше на раскршћу пред њеном кућом.... Шта је пута ту, са другарицама, у коло излазила!.... Па онда свако дрво крај пута будило јој је по неку успомену. Овде је брала џанарика — онде вишања; овде се пењала те тресла дудиње — а онде, под оним брестом, седела у ладу.... Ево Станине куће; ено вајатића где су једаред ноћиле она и Ика — и све три нису сву ноћ заспале... Па ево и Икине куће, па ено Вемине (с њом се једаред нешто споречкала, али су се опет помириле)... А ово је кућа чича Станка што њу једнако дира; све јој се руга: како је тепала кад је била мала....