— Јесмо ли готови?

— Јесмо!

— Полази!

— Збогом, домаћине!

— Збогом пошли!

— Опрости шалу!

— Нек је богом просто....

Марко узј’о свога дората, па онако с коња испија „за срећна пута.“ Таман да пође, а редаре га опколише.

— Стој, пријатељу!

— Кам’ мој топрак? — рече једна

— Кам’ моја кутлача? — рече друга

— А где је тиква? — питаше Миљана шапатом.

Он им показа руком на кола и рече:

— Тамо је све!

— А, ево мога ножа!— дрекну Петрија и полете Марку руком за појас.

Марко је одби руком.

— Није те ни срамота — рече он — даривала ме па оћеш да отмеш!

— Од куд сам те даривала? — викну Петрија.

— Нисмо те, ваљда, и ми даривале? — викнуше остале.

— Ја шта сте радиле!

— Па камо уздарје? — питаше оне.

— Ето вам! — рече он насмејавши се и показа на бураг — Збогом!

Дарну коња петама и одјури трком....

Тако им је одшалио шалу...