Како је такну деверова рука, она се стресе к’о да је змију видела; крв јој појури у главу: у котлацу је нешто стеже — али она прогута, стиште јаче руку деверу, корачи неколико пута и заустави се пред оцем. Он јој пружи руку — она пољуби.

— Збогом, бабо!

Чича Илија заводни очима, привати је за главу па је пољуби у оба образа.

— Збогом пошла, ћери! Жива и срећна била!... Немам, ти, синко, много говорити.... Слушај старије и чувај образ и поштење!... Немој да ми осрамотиш ову седу косу!!...

Она приђе мајци.

— Збогом, нано!...

И подиже превез да је у руку пољуби... Али кад угледа оно смежурано и сузама умрљано лице; кад угледа оне раширене уздрхтале руке, руке које су је гајиле, руке које су је чувале и од ватре и од воде и од назеба — одвугну и њено срце... Сузе је облише и падаху на руке мајчине. Зајеца к’о сисанче... Речи није могла прословити само је љубила руке материне; а мајка јој љубљаше и косу и очи и образе и уста и грло, па јој напричаваше много што шта...

Би јој лакше. Поздрави се са тетком и другарицама; чак није заборавила ни Станију за нос повући. Тетка је изазва на страну, па јој нешто шапуташе... Онда је девер поведе кумовским колима. Ту она још једаред пољуби у руку и оца и мајку па се попе на кола и стаде измеђ кума и девера. (Обичај је да вођевина никако не седа).

Сватови се већ поздравили са домаћима и поседали у кола; коњаници појали хитре коње; свирачи свирају а пушке не даду једна другој издушити.

— Е, пријатељу, збогом! рече чича Стеван пруживши руку.

— Збогом пош’о, пријатељу, и срећан ти пут!

Па се изљубише. Чича Стеван се поздрави и пољуби са Смиљаном и другим укућанима, па се попе у кола.