— Ха, ха, ха!.. хи, хи, хи!... хе, хе, хеј!... смејаху се редаре.

— А која је?

— Миљана.

— Што лажеш — кад је Петрија?

— Од куд сам ја!... ти си, сестро, бога ми!... ти си наговорила Перу!...

За мало па се редаре завадише. Пљешти!... Марко им завара очи, зграби две кутљаче, тикву с ракијом, један нож и један топрак па дотури некима на поље који одмах сакрише.

Онда поче да их мири... Једва их измири....

— Ајде Марко! — викнуше сватови.

— Шта, зар полазе?

— Ја!

— Збогом!

И излете на поље. За њим се чу вика: жене траже ствари...

Полазак прекрати све. Изађоше да се поздраве с Анђелијом.

Она стајаше с братом изнад кума и старојка. Спустила превез на очи па испод њега погледа на ову гужву народа што га оставља. — Гледала је авлију, зграде, воће... ама све. Гледала је румено лице свога оца и погурени стас и жалостиви лик своје мајке. Из оних тамних очију била је жалост.... „Еј, моја нано — мишљаше она — правиш се весела — а срце ти само плаче!“... Стеже јој се срце — али суза нема. Та да те бар једна да кане па би јој ла’нуло, скинула би јој се стена са срца.. Овако — само гута пљувачку....

У тај пар викнуше да се иде. Цигани почеше свирати, народ се узмува: свако иђаше својим колима....

Девер приђе Милинку, пољуби се с њим и спусти му цванцик у руку. Милинко се пољуби са сестром и предаде је деверу.