— Е!... ал добити онаку пуницу! зар је то много?

— Јесмо ли намирени? пита Марко.

— Јесмо — рече Мара уклањајући се с прага.

— Сад да се пољубимо! — рече Марко.

— Е да?

— Ја, ваља се!

— Нека, нека баш!

— Ама ред је!

— Па ако!...

— Море, Марко, шта је са спремом? Ено ти убацише бураг у једна кола! — викну неколико њих.

— Шта велиш?!. јекну Марко.

— Баш у твоја кола! (Он је дошао на коњу, а његови укућани на колима). Наговориле редаре једног ђаволана....

Сви прснуше у смеј, а Марко приши нешто крупно редарама.

— Вратићу ја њима шило за огњило — не берите ви бригу! Де понесите!....

И у мал’ не затвори сандук подижући га. А сандуци у којима је спрем девојачки не смеју се закључати пре венчања — због порода.

Неколико момака дигоше остале ствари и одоше да их распореде по колима, јер не могаху све у једна кола стати.

Марко приђе својим колима. У њима стоји бураг. Крај кола је стај’о његов најмлађи брат.

— А где си ти био? викну Марко на њ.

— Ја само мало одмакох па....

— „Ја одмакох“, а јесам ли ти каз’о да не одмичеш?... Де’ сад избаци!...

— Јок ја!... ти си зет!... рече му брат.

Они око кола попуцаше од смеја. Марко се препе на кола и избаци бураг па онда оде редарама.

— Зар тако — а? — упита их.