— Е!... ал добити онаку пуницу! зар је то много?
— Јесмо ли намирени? пита Марко.
— Јесмо — рече Мара уклањајући се с прага.
— Сад да се пољубимо! — рече Марко.
— Е да?
— Ја, ваља се!
— Нека, нека баш!
— Ама ред је!
— Па ако!...
— Море, Марко, шта је са спремом? Ено ти убацише бураг у једна кола! — викну неколико њих.
— Шта велиш?!. јекну Марко.
— Баш у твоја кола! (Он је дошао на коњу, а његови укућани на колима). Наговориле редаре једног ђаволана....
Сви прснуше у смеј, а Марко приши нешто крупно редарама.
— Вратићу ја њима шило за огњило — не берите ви бригу! Де понесите!....
И у мал’ не затвори сандук подижући га. А сандуци у којима је спрем девојачки не смеју се закључати пре венчања — због порода.
Неколико момака дигоше остале ствари и одоше да их распореде по колима, јер не могаху све у једна кола стати.
Марко приђе својим колима. У њима стоји бураг. Крај кола је стај’о његов најмлађи брат.
— А где си ти био? викну Марко на њ.
— Ја само мало одмакох па....
— „Ја одмакох“, а јесам ли ти каз’о да не одмичеш?... Де’ сад избаци!...
— Јок ја!... ти си зет!... рече му брат.
Они око кола попуцаше од смеја. Марко се препе на кола и избаци бураг па онда оде редарама.
— Зар тако — а? — упита их.
