и прими чашу. Отпи мало па је пружи старом свату. Старојко попи у кап па и чашу и дукат метну у џеп. Младожења се прекрсти, уста иза совре и оде колима.

И сватови се дигоше; само старине осташе да још мало пију и разговарају. Младићи позваше свираче да им „одсвирају коју“; чича Стеван викну Марту и предаде јој дар младожењин да га у кола смести, а зет Марко оде да изнесе спрем девојачки и да га потовари. Кад је дош’о вајату виде да је закључан.

— Отварај, море, обићу! —- викну он.

— Плати па ћемо отворити! — одговорише му изнутра.

— Па да платим кад није друге. Колико тражиш?

— Колико дајеш?

— Цванцик.

— Мало је!

— Ја колико?

— Три.

— Много је!

— Није!

— Не дајем ја новаца тако лудо. Отвори, да видим шта плаћам! — рече Марко.

— Јок!

— Ево још „полутак!“

— Јок!

— Ни паре више од два цванцика!

Врата се отворише. На прагу се указа Мара, најмлађа сна Анђелина.

— Дај паре! — рече она.

Марко извади кесу иза копорана, узе један „здрав“ и један бушен цванцик — и пружи јој.

— Дај оба здрава! — рече Мара.

— Нисмо годили.

— Затворићу врата!

— Ала ви глобите к’о Турци! — рече Марко вадећи „здрав“ цванцик.