Он је све и — сва... Он мора бити и најбржи и најокретнији, и најсмелији и најдосетљивији. Он не сме ником дужан остати: мора вратити сваком жао за срамоту. Он мора знати: и где је седало, и где је свињац, и где је качара. Сви се с правом могу на њега обратити. Ако нема барута— „зете, камо барут?“ Ако нема вина. — „зете, камо вино?“... И опет велим: он је све и сва!.. И ако „сватови нису људи“ — зет је најмање човек....

Дакле он није смео да седне за ручак. Оће несрећници — домаћи — да му убаце каку „бруку“ у кола — па куд ће онда од срамоте. Он се „приват’о“, онако, стојећи. Час оде колима, час редарама у кућу и ту се с њима грди. Оне, пуснице, језичне па га зорли товаре, а вала ни он њима дужан не остаје... Пада реч к’о киша....

Почеше износити печење. Марко излете из куће и оде пред вајат; уз пут загледаше да ли му је пиштољ добро подасут... Отворише се врата од вајата и на прагу се указа Милинко, Анђелин брат од чиче. У десној руци држаше запет пиштољ а левом држаше Анђелију за руку. Чим корачи преко прага, он окину... пуче к’о сињи гром. Марко му не даде ни издушити — опали и он... Милинко поведе Анђелију соври.

Анђелија корачаше лагано поред брата. Сватови је гледају па се сашаптавају; „баш ваља!... нисмо се џаба трудили!....“

Милинко приђе — с њом — куму и старојку и поздрави се с њима, т. ј. пољуби их у руку. Анђелија је љубила у руку свакога кога и Милинко, а с ким се он пољубио —- она га је љубила у оба образа... Пошто се тако са сватовима поздравише, стадоше изнад кума и старојка.

Чича Стеван и чича Илија већ ручали. Чича Стеван — реда ради — бацио је један „здрав“ цванцик на трпезу, па онда изађоше међ сватове.