да није чула узвике Мартине: „Јетрвице, ал ти стоји к‘о смишљено нити шалу Икину кад су јој венац метнуле: Да знам да ће и мени венац тако стајати — сутра бих се удала!“... Она је само себе жалила и кроз главу јој једнако пролеташе мисао: „ал сам несрећна, ал сам несрећна!“...

Међу тим су сватови засели за совру. Нови пријатељи чича Стеван и чича Илија отишли у собу да ручају; таки је ред. Чича Стеван понео од куће чутуру ракије, чутуру вина, погачу и печено прасе. То су они пили и јели. Смиљана једнако око чича Стевана. Моли га да буде благ на спрам Анђелије.

— Немај бриге, пријо — рече чича Стеван.

— Бога ми пријатељу, она је добра! Умешна је, послушна је, само јој заповеди па ћеш видети...

Чича Илија се грди по мало са чича Стеваном. Знате: ваља се, не вреди да се пријатељи умиљавају један другом.

Свати већ почели ручати. У врх совре засели кум и старојко а између њих младожења. Остали су сватови сели по старешинству. Сви једу — младожења не једе; сви разговарају — младожења ћути. Цигани стали изнад кума и старојка па развукли:

Сватови се смеју. Неке шаљивчине вичу женама што око совре служе: „Дајте месо, дајте месо!.. Чорбу оставите редарама!“ Неки мотрише по соври, да ли има шта што би се могло „дићи“....

Одмах изнесоше кување.

Марко, зет Стеванов, такође није сед’о за совру. Он је зет — па не сме.... Знате ли шта је зет у сватовима?....