Кад се поче постављати совра, чича Стеван викну Марту па јој рече да зовне девера и да понесе ствари прстенске.

Марта каза деверу. Он устаде, оде до кола и извади завежљај у коме су биле ствари за снају, па са завежљајем и чутуром оде у вајат.

Анђелија га дочека и пољуби се с њим. Он спусти завежљај на креветац, узе чутуру и поли јој вином: да би му била здрава и румена. Она се пљусну неколико пута по лицу. Онда он, из џепа на вермену, извади пешкир и даде јој да се убрише и да га задржи. Она се убриса и задену пешкир за појас, а он из завежљаја извади „јемелије“, метну у њих „полутак“ па јој пружи да их обује. Кад се она обу он јој предаде венац и остали дар па изађе.

Кад девер изађе уђе у вајат чича Стеван са Мартом. Анђелија пољуби чича Стевана у руку а са Мартом се пољуби у лице. Марта додаде чича Стевану две беле погаче. На горњој беше „прстенски дар“: прстен, свила, две ниске малих и једна великих дуката, једна ниска талира „орлаша“, игле „перишани,“ уковице са златним и сребрним новцем, и два цвета. Чича Стеван баци још један дукат на погачу и пружи Анђелији. Она га пољуби у руку и прими дар. Горњу погачу са „прстеном“ задржа за себе, а доњу изломи и даде Ики и Станији да једу (ваља се). Чича Стеван још пружи и свадбено руво па изађе, оставивши Марту да помогне Анђелији.

Анђелија је горила сва у некој ватри. Мртви зној обли јој цело тело. Она је била у оном „беуту“ у ком човеку пишти у ушима и грми у глави. Није знала шта ради. Узимала је ствар по ствар коју су јој пружали. А кад је почеше облачити оставила им је све на вољу. Опасаше јој „рокљу“ место прегаче; наместише јој венац на главу и притврдише превез разним иглама; китише је и — дивише јој се. Ње се није ништа тицало. Она к’о