— А ти, Живана, друже мој, слушај Нину и договарај се с њим к’о што си се и са мном договарала!

— ’Оћу!

— А сад да се опростимо!

Пружи руку Нинку, пољуби се с њим и рече:

— Опрости брате, и праштам ти!

— Нек ти је богом просто! — рече Нина.

Он се опрости и са Живаном и онда се понова спусти у кревет.

За мало па дођоше и Маринко и Миленија. Миленија беше сва умузгана од суза — само што није дигла запевку. Маринко приђе кревету.

— Е, дошо си? — рече чича.

— Ја, дођох. А шта је!

— Да се опростимо.

— Зар баш то?

— То баш.

Миленија пусти глас; не може се више уздржати. Притрча му па окрете љубити мршаву руку. Он рече да га придигну. Опрости се и с Маринком и Миленијом.

— Спустите ме на земљу — рече.

Маринко и Нинко спустише га. Он полежа мало па рече да га изнесу у кућу.

Чељад беше сва на окупу; само плачу.

— А што ви, децо, не идете на пос’о? — упита он.

— Сад ће, брато. — рече Нинко.

Он поседе мало крај ватре, па онда опет рече да га унесу у собу.

Спустише га на кревет.

— Немојте на кревет — ’оћу на земљу.

Анђелија — која и сама беше ушла у собу — простре поњаву. Спустише га. Живана даде воштаницу Марти да запали, па како поишту да донесе.

Он поћута неколико тренутака... На једаред протеже врат и зену.