Сад дођоше на ред жене: најпре Стана, па Марта, па Анђелија. Он се опрости са свима па рече да му доведу децу.

Једно по једно прилажаше му руци и он их љубљаше и благосиљаше; али кад му приђе мали Лазар и кад га пољуби — њему ударише сузе.

— О моја последња и највећа радости! — рече он. Ти си ми засладио моје последње дане. За то нека ти бог да да будеш светао и виђен међу светом ко што је месец међ звездама... Подигни га, снајо.

Анђелија диже Лазара на кревет.

— Де, љуби деди уста! — рече он.

Дете пољуби.

— Де око.

Дете опет пољуби.

Он га изљуби и рече Анђелији да га скине.

— Сад изиђите на поље. Ти, Нино, остани, а ти Миладине отиди ми зовни Миленију и пријатеља Маринка.

Сви изиђоше.

— Седи, Нино.

— Брато, по богу, зар баш дотле дошло — упита Нина кроз сузе.

— Е шта ћеш?... Божја је воља! —рече чича Стеван. Нина заћута јер га сузе беху обузеле. Живана беше устала па стала у запећак; и она плакаше.

— Живана! — викну чича.

— Чујем.

— Оди ближе... Седи ту.

Живана седе

— Немам вам много говорити. Ви знате жеље моје. Само те молим Нино, брате, гледај Живану к’о сестру!

— ’Оћу, брато!

— Немој да јој буде на криво у дому нашем.

— Никад јој, брато, криво бити неће. Нисам ја заборавио што је она мени учинила.