Ту опет мало поћута.

— Децо моја!... Пошто ја већ полазим на пут, то сам вам одредио и старешину Нина ће вам од јако бити старешина. Он, који је ово умео стећи — умеће и очувати. Слушајте га, децо моја, к’о што сте и мене слушали! Немојте да свет рекне: умре Стеван — посрнуше Пантићи!... Онда ће ми се потрести кости моје у гробу!.. Ја ’оћу да и од јако Пантићева кућа буде прва у селу — к’о што је и до јако била! Ја ’оћу да се прича по свету о вашој слози и љубави — к’о што је се и о нама причало! Ја ’оћу да се прича о вашој вредноћи и о вашем раду — к’о што је се и о нама причало.

Сузе су кипиле из очију и лиле потоком: већ отпоче и јецање. И самом се чичи сажали. Он пусти две три сузе па опет настави:

— Ово овде, ово је мајка ваша. Слушајте је и пазите к’о најбоља деца! Осладите јој последње дане негом вашом!... Немојте да би јој на жао учинили јер — тешко оном на кога падне суза мајчина; тешко оном кога она прокуне!... Ви плачете?... Немојте!.. Благодарите богу што ми је дао овако лепу старост. Ја умирем срећан, децо моја!... Моја је кућа пуна и моје деце и мога труда. Бог ми је дао те сам дочек’о и унуке; дао ми је здравља доста; а сад кад ми даде болест ’оће да ми узме и живот... А то је баш оно што је најбоље, јер би болестан намучио и вас и себе...

— Чули сте што сам вам рек’о а сад одите да се опростимо и да вас благословим!....

Мојсило му приђе најпре и пољуби га у руку.

— Опрости тата! —рече он.

— Да је богом просто! А ти ми, синко, био жив и срећан!

Онда приђе Сава, па Миладин. Он и њих опрости и благослови.