Но једног јутра чича заковрну зорли. Срећом још беху сви код куће и Живана рече Анђелији да их зовне у собу.

Уђоше сви. Нинко приђе постељи болниковој.

— Како је, бато? — упита.

— Биће боље!

— Је л ти мало лакше?

— Даће бог—биће и лакше!.. Јесте ли сви ту?

— Сви смо.

— Нека уђу и снаје.

Миладин изиђе те их позва све у собу...

Настаде тајац. Мушки поскидали капе па стали на једну страну а женскиње на другу; Анђелија му стајаше више главе, а Живана сеђаше крај њега на кревету.

Он прекиде тишину рекавши:

— Придигни — де ме, ћери.

Анђелија га придиже па подметну још један јастук под плећке.

Он дисаше кратко. Лице му беше дошло тамно а јабучице искочиле — много беше оболео.

— Брате мој, друже мој, и децо моја!.... Ја полазим на далек пут са кога се не враћа — али тако је божја воља. За то ’оћу да вам кажем неколико речи и да се поздравим са вама пре него што пођем.

Ту ућута мало. Тишина беше таква да би чуо муву кад пролети. .

— Чујте, децо! ово је брат мој, а ово је друг мој, и мајка ваша. Са њима сам ја стек’о ово крова над главом и оно мало имања. Доста смо зноја пролили и доста смо муке имали док смо ово прибрали. За то сам вас позв’о да вам кажем и да вам накричим: да чувате овако исто ово имање. Живите на њему. Има га доста и вама и деци вашој... Али, чујте ме!.. ни један да се није усудио да ишта одели! И тај, који хтедне цепати на парчад наш зној и нашу муку — нека је проклет!...