XIV

Насташе опет зимњи дани. Вејавица не престаје никако, па које она, које студен ветар и лапавица — не дадоше никуд из куће.

Чича Стеван већ није ни мог’о више никуд: старост га оборила у постељу. Он кашљаше. Кашаљ му се нагоњаше по неколико пута на дан и то тако жесток да се видело да му нема живота.

У дугу дану Живана беше са Анђелијом уз његову постељу; а кад падне ноћ и кад Анђелију дрем савлада — Живана ју је слала да, бајаги, види дете — а она је остајала и даље да лебди над својим старим другом.

— ’Оћеш ли воде? — питала га је.

— Дај ми мало — искаше он, тек да јој не учини на жао.

— Баш се не може никуд?

— Баш никуд!

— Пада ли ти што на ум да једеш?

— Ништа...

Живана би тада заћутала и гледала га. У томе и зору дочека.