— Оди-де овамо.

Живана уђе.

— Деде, роде, љуби баби руку!

Дете пољуби.

— Ама зар још и ово ја да дочекам! Ама зар и ово мени Господ дарова!... — ’Валим те, Господе!. ’Валим те, Господе!...

— Ко ће к’о бог? ’Вала му! рече Живана.

— Никад ја, бабо моја, нисам смео ни помислити да ћу од мога Миладина дочекати унуче! Знаш кад сам оно био болестан — ја рокох: ни свадбе дочекати нећу!

— Е, ал бог дао!...

— Пуно је срце моје данас. Ништа више не тражим од Господа него да ми да лепу смрт, да не бих дочек’о какве жалости за живота.

— И ја се за то богу молим!

— Деца су нам добра: пазе се и слажу; имање нам добро — имамо их на чему оставити.

— Јесте, човече.

— Сад само лепу смрт!

— Само лепу смрт: — рече Живана.