Онда поиска дете.

Уми га оном водом; угљеном га нагари по челу; опруженом шаком прекрсти га но лицу; увати га и повуче за нос и цвркутну устима к’о да љуби ваздух.

— Сад нека бог помогне!

Дете унеше у собу. Мало после, оно к’о да дође себи; она силна ватруштина попусти и дете отвори очи.

— ’Вала је богу! — рече чича Стеван.

— ’Вала је богу! — рекоше и укућани.

Анђелији свану. Њој к’о да неко однесе страх са душе. Срце јој бијаше лагано у грудима, а она очима пуним милоште гледаше чедо своје.

„’Вала ти, господе!.. Учићу га да се само теби моли, и да ради што је добро и поштено. Само ти се молим: одржи њега у здрављу и животу!...“ шапуташе она.

Од то доба Живана поста светиња у очима Анђелиним. Дотле ју је поштовала само к’о мајку. Не беше савета који би јој Живана дала, а да га она не послуша. Ни за чим није тежила колико да и она постане онаква к’о и Живана...

„И сам је бог воли и слуша! — мишљаше Анђелија — А зар му се она џаба моли? Онака памет, па после онака срећа... Не да то бог свакоме!..“

Лазар прохода и проговори. Умео је да каже: деда, баба, нана, тата и пуно, пуно речи... У дугу дану трчи по авлији тамо и амо; гради кућице од иверја; витла кокоши и ћурке. А кад смотри чичу Стевана или Нинка, — он трчи, па се смеје и виче:

— Деда, деда!

— А шта је дедино? пита чича Стеван.

— Туца, туца! (куца).

— А шта радила куца?

— О. о. о...

И на том и остаде.