— Да ја видим да није урок — рече Живана.

— Види, види! — повикаше сви.

Живана изиђе у кућу, узе један зелени чанак и рече Марти да донесе воде. Кад Марта донесе она усу не начету воду у чанак, па приђе огњишту.

— Узми-де ти, снајо, дете, а Анђа нек оде и нек нађе „стрелицу“ у моме сандуку — рече она Марти.

Анђелија јој донесе „стрелицу“ а она је спусти у чанак. Тада узе на ватраљу жара па онда машицама скиде једну жишку и пусти је у чанак питајући:

— Је ли урок?

Жишка цвркну и потону: Дакле јесте.

Живана узе другу жишку:

— Је ли црних очију? упита.

Жишка цвркну и оста пловећи.

— Је ли плавих?

И опет спусти жишку. И она оста пловећи.

— Је ли зелених?

Жишка цвркну и потону... Дакле од зелених. Која ли је то?

— Је ли Ђурђија?

Жишка оста пловећи.

— Је ли Мирјана?

Жишка опет заплови.

— Је л’ Петрија?

Жишка паде на дно.

Она ману машицама у накрст по води, к’о кад поп воду благосиља, три пут, и три пут изговори ову басну:

„Урок седи на прагу, урочица под прагом; урок уриче, урочица одриче. У урока девет браће: од девет-осам, од осам-седам, од седам-шест, од шест-пет, од пет-четири, од четири-три, од три-два, од два-један, од једног нема ни једног... Иди, бољо, и у гору и воду, у високе висине, у дубоке дубине, где пет’о не пева, где кока не какоће....“