— Јес ја?... Што, тајо, болан, дираш њега тако малог?

А чича Стева приђе и шопи детенце по једром месу; оно се засмеје... Миленија га склања и крије па најпосле побегне с њим у кућу.. .

Дете проседе па и пропузи. Ама свуда ће допрети. Изађе на поље па се укаља ево к’о прасе. Нађе какву барицу па седне у њу. Онда дигне своју облу ручицу па брбља а прстом нешто доказује. Анђелија кад смотри викне на њ:

— Шта ти радиш?

А оно је само гледа, смеје се и брбља. Она га дигне па или запере или пресвуче....

Једног вечера разболе се Лазар. Обрашчиће му подузела нека ватра а очице склопно па трња. Никако да се разабере — сав гори.

Сви се поплашише. Анђелија дрхташе сва к’о прут, па се стреса од мисли које јој кроз главу пролазе. Чича Стеван заповеди да се дете пренесе из вајата у његову собу...

Дете кад и кад отвори очице па баци поглед. мутан поглед на деду. Онда их склопи па одједаред врисне.

Сви се сколише око постеље.

— Шта би детету, по богу брате? — пита чича Стеван.

Нико му не умеде казати. Анђелија плаче у ћошку.

— Како би било да га изнесемо мало на поље да се разлади? — упита чича.

— Немој — рече Живана.

— Ја како би било да се мало проноса по соби? — пита Ивко.

— То може.

Анђелија га узе носати. Чича Стеван прилази сваки час те га вата за ножице.

— Шта да радимо—гори ево? — рече он тужно.

— Да му се чита молитва — рече Нинко.

— Доцкан је сад...