А кад би освануо дан па га, после купања, унела у кућу — међу народ — опет би наступила она њена крутост и озбиљност...

А Миленија'?... Моје перо није у стању да опише њену радост...

Наше народне песме певају о свему: о јунаштву и пићу, о љубави и братству; певају и о издајству; певају: како је љуба свога мужа издала; певају: како муж жену сагорева; како мајка дете своје шиље на смрт; како ујак нећака убија; како отац своју децу даје у таоштво Турцима — али нигде нема како је сеја брата издала.... У песмама нашим — сестрино је срце извор љубави, милоште и пожртвовања. Она даје сина, да свом брату главу одмени..

Према томе замислите и сами колико је Миленија волила малога Лазара, братића свога....

— Оди тејки, дико моја!

А дете научено на сваког, пружа обе ручице.

Миленија се с њим разговара:

— А волиш ли тејку, злато тејкино?

Дете је гледа својим црним очицама и смеје се.

— Волиш ли?

— Гу-гу!...

А Миленија га онда стисне на груди па му љуби и црно око, и злаћену косицу, и једро лице.

— А колико ме волиш, око моје? — пита она опет.

А дете маше својим пуним ручицама и гугуће и смеје се.

— Зар толико?

— Гу... гу!...

Миленија зарони своје лепо лице у његово пуно тело, па онда трчи од једног до другог, и прича: како јој се братић с њоме разговара.

— Мораће бити брбљов и шепртља к’о и ти! — вели чича Стеван.