нису јој могли сна на очи натерати кад је поред њега... И кад би легла, и кад би заспала — довољно беше да се дете весне па да се пробуди.
И онда би устала, узела га на руке из његове мале бешике, задојила би га; па би му онда тепала и причала шта ће мајка са њим радити, како ће он мајку надгледати кад остари... А дете би својим великим црним очима гледало у њу к’о да разуме шта му говори...
Тада би га метнула поново у бешику, па би га љуљушкала и певала му песмице тијим и лепим гласом својим, док би га успавала. Често пута седео би са њом и Миладин те се дететом забављ’о...
Метаподаци
- Сељанка : приповетка из сеоског живота : ELTeC издање
-
Веселиновић, Јанко М. (1862-1905)
- Сканирање: Универзитетска библиотека "Светозар Марковић"
- OCR и корекција текста: Ранка Станковић
- Кодирање за ELTeC: Цветана Крстев
- Државна штампарија Краљевине Србије - 1893 - Београд